Оригинал и превод Новог Завета 1184 стр

Оригинал и превод Новог Завета 1184 стр

Нови завет са народним преводом. Одговоран, темељан и оригиналан покушај тумачења тешких одломака Светог писма.

Његов научник хвали Бога што може да ужива у овом послу.

Текстови и тумачење теолога и филолога Николаоса И. Сотиропулоса.

На почетку књиге под називом Нови завет налазе се четири јеванђеља: Матеј, Марко,

По Луки и по Јовану, који приповедају главне тачке живота и учења Исуса Христа, при чему су најважнији догађаји Његово распеће и васкрсење.

Древна реч „јеванђеље“ значи „добра вест“ и налази се на почетку Марковог јеванђеља, које почиње фразом: „почетак јеванђеља Исуса Христа, сина Божијег“.

У ствари, постоји јеванђеље: јеванђеље Исуса Христа, односно радосна вест да је Син Божији постао човек, да би сваког човека учинио сином Божијим.

Зато су хришћани четири књиге, које приповедају о догађајима из Христовог земаљског живота и делатности, назвали јеванђељима.

Пошто постоји само једно јеванђеље, јеванђеље Исуса Христа, које је написано у четири различита облика, ми не кажемо

„Јеванђеље по Матеју”, „Марково”, „Луко” и „Јованово”, али „јеванђеље по Матеју” (тј. Христово јеванђеље, по Матеју = по Матеју)

„по Марку”, „по Луки” и „по Јовану”.

Ове четири књиге се такође називају „четвороструко јеванђеље“ или „четвороструки анђео“.

Најстарије од четири јеванђеља је оно по Марку. Свети јеванђелист Марко је био ученик апостола Петра, а његова мајка била је ученица Господња.

Силазак Светог Духа био је у њеној кући, педесет дана после васкрсења Христовог, а вероватно је ту била и Тајна вечера.

Марко је као дете морао познавати Христа и вероватно је „млади“ који је тајно следио Христа и ученике

После Тајне вечере умотана у чаршав и видела хапшење Господње у Гетсиманском врту.

Ово наводи сам Марко у 14. поглављу Јеванђеља по Марку, у стиховима 51-52.

Јеванђелист Матеј је један од 12 апостола и, да би написао јеванђеље, очигледно је да је по њему користио и Марка, коме је додао своје податке, почев од рођења Христовог.

Његово јеванђеље је написано као друго, али је прво ушло у збирку Новог Завета, јер почиње да прича о Исусу Христу, не само од Његовог рођења, већ из списка Његових предака (Његовог родослова);

што је било неопходно да би његови јеврејски читаоци схватили да је Исус био прави Јеврејин а не неко непознатог порекла.

Наравно, преци које помиње свети Матеј су преци светог Јосифа, Богородичиног вереника, али од Јосифовог деде па надаље, до Аврама, они су и преци Богородице, односно Христа.

Јеванђелист Лука је био лекар, близак пријатељ и сарадник апостола Павла.

Можда је био и Павлов ученик. Али у једном смислу он је био један од 70 Христових ученика које је сам Лука помињао у 10. поглављу Јеванђеља по Луки,

па чак и можда је један од двојице апостола који су срели Господа после Његовог васкрсења на путу за Емаус, што и Лука помиње у последњем поглављу своје књиге.

Свети Лука је као изворе користио Јеванђеље по Марку и Јеванђеље по Матеју, али га је допунио са доста података, чиме почиње приповедање приче о Христу од самог почетка,

од Благовештења Богородице, па и даље, од трудноће Свете Јелисавете, мајке Светог Јована Претече.

Лука је јеванђелиста који даје највише података о Богородици и детињству Господњем, а филолози верују да је упознао Богородицу и добио информације од ње.

Древно предање Цркве каже да је Свети Лука први насликао Богородицу и њен свети лик је остао у историји од неких њених древних икона, које је насликао јеванђелист Лука.

Јеванђелист Јован је један од 12 ученика Господњих и заиста најмлађи, према којима је Господ, изгледа, показао нешто повећану наклоност и заштиту.

Зато је, како сам Јован пише, био „љубљени ученик“ Исусов.

Свети Јован је јеванђеље написао после остала три јеванђелиста и изгледа да је желео да доврши њихове приповетке, због чега углавном приповеда епизоде ​​које недостају у остала три јеванђеља.

Јеванђеље по Јовану је написано на философски начин, јер је вероватно било упућено читаоцима са философским образовањем.

Своје приповедање (као Марко) почиње од крштења Христовог, односно када је Господу око 30 година,

иако у предговору јеванђеља Јован даје неке веома важне податке о Божанству Христовом, о Његовом вечном постојању блиском Богу Оцу и о Његовој мисији у свету.

Ту Христа назива „Речју“ и „Јединородним Сином“ Божијим, именима са дубоким значењем, која играју кључну улогу у учењу Цркве о Њему.

Зато се јеванђелист Јован назива „Свети Јован Богослов“.

Б) Дела апостолска

После Јеванђеља по Јовану, у Новом завету постоји књига која се зове Дела апостолска. Његов аутор је свети јеванђелист Лука и она је наставак Јеванђеља по Луки.

У овој књизи Лука приповеда причу о апостолима, односно ученицима Христовим, почевши од Његовог вазнесења па до Педесетнице, односно силаска Духа Светога,

који је просветлио апостоле педесет дана после васкрсења Христовог (зато се и зове „педесети“, тј. 50. дан), и наставља догодовштинама првих хришћана,

објашњавајући њихов достојан дивљења начин живота, који је био пун вере, љубави и самопожртвовања.

Он говори о мученици Светог Стефана, о покајању апостола Павла (који је од смртног непријатеља хришћана постао апостол Христов,

након шокантне визије божанске светлости) и на крају препричава Павлову борбу да прошири поруку Исуса Христа свим народима,

све док не буде у опасности да га Јевреји погубе, а Римљани га коначно затворе и доведу у Рим, да би му судили као изгреднику на царевом суду.

Дела апостолска (попут јеванђеља) су фасцинантна књига, са много поука,

чије проучавање ће нам помоћи да схватимо зашто се многе ствари у хришћанству раде на овај или онај начин, почев од времена апостола и првих хришћана.

В) Писма апостола

После Дела апостолских, у Новом завету су писма,

односно писма која су неки од светих апостола слали разним заједницама раних хришћана („помесним црквама“, како ми кажемо, тј. скуповима хришћана у разним градовима) или лицима.

Ове посланице су важне, јер се односе на скоро сва питања моралног и духовног живота, као и на важна теолошка питања, о томе ко је био Исус Христос и каква је била Његова мисија у свету.

Писма апостола, другим речима, неопходна су путоказ човеку, у његовом покушају да се приближи Богу.

Апостоли су писали друга писма, али Нови завет укључује она која су преживела.

Тако имамо 14 писама апостола Павла, 2 апостола Петра, 3 јеванђелисте Јована, једно Светог Јакова брата и једно апостола Јуде (не Искариотског, који је издао Христа).

Овај Јаков и Јуда су два од такозване „браће Господње“, односно синови светог Јосифа од његове прве жене, која је уснула пре него што се заручио са Богородицом.

14 посланица апостола Павла су: Римљанима, 1. и 2. посланица Коринћанима (тј. XNUMX. и XNUMX. посланица првим хришћанима у Коринту),

Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима (у граду Колоси у Малој Азији), XNUMX. и XNUMX. Солуњанима, XNUMX. и XNUMX. Тимотеју, Титону, Филимону и Јеврејима.

Писма осталих апостола су окарактерисана као „католичка“, односно „васељенска“, васељенска (то значи реч „католички“, много пре него што ју је садашња Римокатоличка црква усвојила за име).

У божанској литургији и у другим хришћанским обредима, када кантор чита Апостола (пре него што свештеник прочита Јеванђеље), то је одломак из неког писма апостола (углавном апостола Павла) или из Дела апостолских.

Г) Апокалипса Светог Јована

Нови завет и цела Библија завршавају се Јовановом апокалипсом.

То је велико и сложено виђење, које је видео свети апостол и јеванђелист Јован, када је био стар и прогнан од Римљана на острво Патмос.

У ствари, то је „Откривење Исуса Христа“, дато људима преко Јована. Према предању, Јован је описао оно што је видео, а његов ученик, свети Прохор, је то записао.

Апокалипса садржи седам писама Исуса Христа седам малоазијских хришћанских заједница, а затим кроз неку врсту небеске литургије, у којој учествују анђели, људи и он сам

Христу, у симболичном облику жртвованог јагњета, дата су пророчанства о многим догађајима,

који кулминирају Другим доласком Господњим, васкрсењем мртвих и описом будућег раја и вечног живота људи.

Централно место у Апокалипси је борба хришћана против Антихриста („Звери“, како га он карактерише),

односно последњи демонски космократор (вероватно неће бити политичар, већ носилац економске моћи),

да ће га људи обожавати као бога и да ће убити свакога ко му се не клања.

Антихрист ће пасти са власти великим ратом, Армагедоном, и интервенцијом самог Христа.

Иако је већина догађаја описаних у Апокалипси драматична, њена порука је оптимистична и охрабрујућа: на крају ће Христос победити, док ће Зло, ђаво и његови сарадници, бити поражени и заувек неутралисани.

Мртви ће васкрснути, а они који ће бити „уписани у књигу живота“ јер су били верни и честити,

они ће живети у царству Божијем, то јест на небу. Али неки (непокајане слуге лажи, покварености и ђавола) неће ући у рај, него у пакао.

Откровење је немогуће са сигурношћу протумачити. Садржи снажан симболички елемент, за који не можемо тачно знати каквим ће догађајима бити верификован.

Можемо разумети само опште ствари, уз помоћ јеванђеља и писма апостолских, где Господ и апостоли

дају неке додатне информације о Антихристу, Другом доласку, васкрсењу мртвих и вечном животу.

Приговори недоумице о Новом Завету и ОДГОВОРИ ЗЛАМА.

Када је написан Нови завет и када је установљен у Цркви?

Имамо јасне доказе да су јеванђеља по Матеју, Марку и Луки написана најкасније око 60. године нове ере.

Овај елемент добијамо из књиге Дела апостолска, која се налази и у Новом завету, после четири јеванђеља.

Дела апостолска је написао јеванђелист Лука и почињу своје приповедање тачно тамо где се завршава Лукеново јеванђеље.

Дакле, Дела су морала бити написана око 60. године нове ере, јер не помињу важне догађаје у историји раних хришћана који су се десили после 60. године нове ере,

као што је каменовање Светог Јакова, брата Божијег (62. н. е.) и мучеништво светих апостола Петра и Павла (око 65. н. е.), као ни разарање Јерусалима од стране Римљана 70. године нове ере.

Дакле, пошто су Дела апостолска наставак Јеванђеља по Луки, јеванђеље је написано раније.

Али по Луки је написано после Јеванђеља по Матеју и по Марку, јер садржи читаве њихове делове.

Дакле, ова три јеванђеља су написана најкасније 60. године нове ере. Другим речима, прво јеванђеље је вероватно написано 40. или 50. године нове ере, али не знамо када.

Јеванђеље по Јовану је написано неколико година или неколико деценија касније. Према једном мишљењу, написана је пре 70. године нове ере.

Јер у 5. поглављу, 2. стих, он помиње Витездску Колимпитру која је још увек постојала у његово време, док су то место, заједно са целим Јерусалимом, уништили Римљани 70. године нове ере.

Писма апостола Јакова, Петра и Павла написана су пре њихове мученичке смрти, наравно, пре 65. и 62. године нове ере. редом.

Најстарије писмо апостола Павла које имамо сматра се 45. Солуњанима, које датира око XNUMX. године нове ере.

Апокалипса Јованова смештена је у године 94-96.

То јест, у време гоњења хришћана од стране римског цара Домицијана, када је апостол Јован био прогнан на Патмос (Откривење, глава 1, стих 9)

Када је написан Нови завет?

Превод Новог Завета

Нови завет пдф

Који нови завет да купим?

Нови Завет Колицара

Књига Новог завета

Текст новог завета

Нови завет са кратким тумачењем

Новозаветна апостолска служба

Уз кратко тумачење у основној школи

Тестамент Са кратким тумачењем на

Нови завет Укратко

НОВИ ЗАВЕТ СА КРАТКИМ ТУМАЧЕЊЕМ

Нови завет укратко

Нови завет Х

Нови завет

кода за уређивање Новог Завета

Нови завет Са кратким тумачењем

Шта је и шта

други део тога

Стари и Нови

Тестамент су написали многи аутори

написао више уредника у оквиру

Нови завет су писали многи