Тејон и Свето четворојеванђеље 646п

Теион и Свето четворојеванђеље 646п. Садржи Апокалипса Јованова теолога. Затвор Ентео и живот јеванђелиста. Садржи слике јеванђелиста.

На почетку књиге тзв Ин Завет су четири јеванђеља: оно по Матеју, оно по Марку,

По Луки и по Јовану, који приповедају главне тачке живота и учења Исуса Христа, при чему су најважнији догађаји Његово распеће и васкрсење.

Древна реч „јеванђеље“ значи „добра вест“ и налази се на почетку Марковог јеванђеља, које почиње фразом: „почетак јеванђеља Исуса Христа, сина Божијег“.

У ствари, постоји јеванђеље: јеванђеље Исуса Христа, односно радосна вест да је Син Божији постао човек, да би сваког човека учинио сином Божијим.

Зато су хришћани четири књиге, које приповедају о догађајима из Христовог земаљског живота и делатности, назвали јеванђељима.

Пошто постоји само једно јеванђеље, јеванђеље Исуса Христа, које је написано у четири различита облика, ми не кажемо

„Јеванђеље по Матеју”, „Марково”, „Луко” и „Јованово”, али „јеванђеље по Матеју” (тј. Христово јеванђеље, по Матеју = по Матеју)

„по Марку”, „по Луки” и „по Јовану”.

Ове четири књиге се такође називају „четвороструко јеванђеље“ или „четвороструки анђео“.

Најстарије од четири јеванђеља је оно по Марку. Свети јеванђелист Марко је био ученик апостола Петра, а његова мајка била је ученица Господња.

Силазак Светог Духа био је у њеној кући, педесет дана после васкрсења Христовог, а вероватно је ту била и Тајна вечера.

Марко је као дете морао познавати Христа и вероватно је „млади“ који је тајно следио Христа и ученике

После Тајне вечере умотана у чаршав и видела хапшење Господње у Гетсиманском врту.

Ово наводи сам Марко у 14. поглављу Јеванђеља по Марку, у стиховима 51-52.

Јеванђелист Матеј је један од 12 апостола и, да би написао јеванђеље, очигледно је да је по њему користио и Марка, коме је додао своје податке, почев од рођења Христовог.

Његово јеванђеље је написано као друго, али је прво ушло у збирку Новог Завета, јер почиње да прича о Исусу Христу, не само од Његовог рођења, већ из списка Његових предака (Његовог родослова);

што је било неопходно да би његови јеврејски читаоци схватили да је Исус био прави Јеврејин а не неко непознатог порекла.

Наравно, преци које помиње свети Матеј су преци светог Јосифа, Богородичиног вереника, али од Јосифовог деде па надаље, до Аврама, они су и преци Богородице, односно Христа.

Јеванђелист Лука је био лекар, близак пријатељ и сарадник апостола Павла.

Можда је био и Павлов ученик. Али у једном смислу он је био један од 70 Христових ученика које је сам Лука помињао у 10. поглављу Јеванђеља по Луки,

па чак и можда је један од двојице апостола који су срели Господа после Његовог васкрсења на путу за Емаус, што и Лука помиње у последњем поглављу своје књиге.

Свети Лука је као изворе користио Јеванђеље по Марку и Јеванђеље по Матеју, али га је допунио са доста података, чиме почиње приповедање приче о Христу од самог почетка,

од Благовештења Богородице, па и даље, од трудноће Свете Јелисавете, мајке Светог Јована Претече.

Лука је јеванђелиста који даје највише података о Богородици и детињству Господњем, а филолози верују да је упознао Богородицу и добио информације од ње.

Древно предање Цркве каже да је Свети Лука први насликао Богородицу и њен свети лик је остао у историји од неких њених древних икона, које је насликао јеванђелист Лука.

Јеванђелист Јован је један од 12 ученика Господњих и заиста најмлађи, према којима је Господ, изгледа, показао нешто повећану наклоност и заштиту.

Зато је, како сам Јован пише, био „љубљени ученик“ Исусов.

Свети Јован је јеванђеље написао после остала три јеванђелиста и изгледа да је желео да доврши њихове приповетке, због чега углавном приповеда епизоде ​​које недостају у остала три јеванђеља.

Јеванђеље по Јовану је написано на философски начин, јер је вероватно било упућено читаоцима са философским образовањем.

Своје приповедање (као Марко) почиње од крштења Христовог, односно када је Господу око 30 година,

иако у предговору јеванђеља Јован даје неке веома важне податке о Божанству Христовом, о Његовом вечном постојању блиском Богу Оцу и о Његовој мисији у свету.

Ту Христа назива „Речју“ и „Јединородним Сином“ Божијим, именима са дубоким значењем, која играју кључну улогу у учењу Цркве о Њему.

Зато се јеванђелист Јован назива „Свети Јован Богослов“.

Тејон и Свето четворојеванђеље 646п

Садржи слике јеванђелиста